Download Vladeta Jerotic Moze Li Se Voleti Bez Zrtve PDF

TitleVladeta Jerotic Moze Li Se Voleti Bez Zrtve
File Size171.6 KB
Total Pages4
Document Text Contents
Page 1

Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul – Decembar, 2008.





7



Академик dr Владета Јеротић
Београд УДК 27-423.79

2-544.2
Прегледни чланак

Примљено: 25. 06. 2008.





МОЖЕ ЛИ СЕ ВОЛЕТИ БЕЗ ЖРТВОВАЊА



Резиме



Аутор у овом тексту говори о жртви и жртвовању у религијској пракси и указу-

је да је требало је да прође много хиљада година сталног трајања жртвовања

као дарова-подмићивања, најпре небеским, онда земаљским боговима-цезарима,

да би се стигло до саможртвовања, или жртве као чина одрицања нечега драгог

у корист другога. Најузвишенији вид саможртвовања остварен је у хришћа-

нству, јер је Исус Христос “син Божији и човечији” тај који постаје божанском

жртвом за искупљење човечанства. Вера у Христа, распетог и васкрслог, пружа

правом хришћанину срећну могућност да почне да се понаша битно друкчије

према Богу, људима и самом себи, него што то његово миленијумима старо

несвесно, паганско и старозаветно биће и данас од њега императивно захтева.

Нова и једино дозвољена жртва је самоодрицање из љубави.



Кључне речи: жртва, жртвовање, љубав, Исус Христос




Много је говора било и остало код свих народа света, у нашем

народу посебно, о жртви и жртвовању, па ипак много шта је остало

нејасно и противречно. Тако се најчешће говори и пише о жртви као
губитку и лишавању, о човеку-жртви који неправедно страда, у ранијим

временима и чешће, о жртви која се приносила боговима при верском
обреду на дар. О. Антоније Блум, међутим, упозорава да у хебрејском,
грчком, латинском и словенским језицима реч жртва (мада је у Вуковом

Рјечнику нема) потиче од речи свето – то значи учинити нешто светим,
посвећеним, а не изгубити га.

Ранији облици жртвовања, готово код свих старих народа, састо-
јали су се у људским жртвама које су једино могле – тако се веома дуго
времена веровало – да ублаже љутину и освету богова над грешним

људима и народима, али и да та жртва осигура плодност, па и да служи
као предохрана против болести, глади, смрти и демона.

Page 2

CEIR





8

У религиозној, али и друштвеној историји Запада, пресудно је било

библијско казивање о жртвовању Исака када је Бог одбио Аврамову жртву,
постављајући овна уместо човека као жртвени дар. Примери жртвовања

животиња код палеолитских ловаца који претходе неолитским земљора-
дницима и сточарима, као и жртвовање биљака, воћа и цвећа у Индији, у
ведском култу соме, не умањују значај далеко веће распрострањености

људских жртава, нарочито сурових код старих Ацтека, али пре њих у ци-
вилизацији Маја (не и код Толтека који су као народ постојали пре Ацтека

и Инка код којих је деифицирани толтечки владар Кецелкоатл одбијао да
му се приносе људске жртве). Узиђивање живих мушкараца и жена као
облик жртвовања био је такође распрострањен код многих народа (позната

је наша народна песма “Зидање Скадра”).
Касније и много касније, људска жртва симболично је замењивана

код појединаца у разним религијама: одрицањем од хране (строг пост),
говора (трапистички римокатолички ред), друштва, сексуалног нагона итд.
Прагматички вид жртвовања био је нарочито познат код Римљана од којих

је остала латинска формула: Do ut des (дајем да би ти дао мени). Овај
облик жртвовања-подмићивања, као остатак прадавног анимистичко-

магијског начина размишљања, одржао се до дана данашњег, као живо
сведочење безвременог трајања архајско-племенско-инцестуозног у дубо-
ким слојевима људске психе.

Требало је да прође много хиљада година сталног трајања жртвова-
ња као дарова-подмићивања, најпре небеским, онда земаљским боговима-

цезарима, да би се стигло до саможртвовања, или жртве као чина одри-
цања нечега драгог у корист другога. Када је реч о религијама, вреди

споменути индијског бога Пурушу – у Ригведској химни, Пуруша је бог
створитељ у облику човека – који самог себе приноси на жртву »система-
тски се комадајући како би створио све космичке елементе«.

Најузвишенији вид саможртвовања остварен је у хришћанству, јер
је Исус Христос “син Божији и човечији” тај који постаје божанском

жртвом, јагње принесено као дар за искупљење човечанства. Вера у Хри-
ста, распетог и васкрслог, пружа правом хришћанину срећну могућност да
почне да се понаша битно друкчије према Богу, људима и самом себи,

него што то његово миленијумима старо несвесно, паганско (анимисти-
чко-магијско) и старозаветно биће (»око за око, зуб за зуб«, дакле непре-

стана освета) и данас, у XXI веку од њега императивно захтева. Уместо да
се и даље понаша рефлексно, као што су се понашали сви његови далеки
пагански претци – пре свега приношењем људских жртава боговима или

Богу, који најпре кажњава, а онда награђује, потом подмићивањем (данас
бисмо рекли корупцијом), издајом и злопамћењем (које се завршава

осветом) – хришћански човек (када је то збиља), у прилици је да се учи
новој и једино дозвољеној жртви – самоодрицању из љубави. Већ Еурипид
у драми »Ифигенија на Аулиди« успева – смемо ли говорити о генијалном

Page 3

Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul – Decembar, 2008.





9

наслућивању доласка Месије грчког трагичара, слично Вергилијевом на-
слућивању у IV веку »Буколика«? – да Инфигенијина жртва буде не само
добровољна, него из љубави. И, како тада Еврипид завршава драму?

Богиња Артемида шаље заклану јеленицу да замени девицу Ифигенију
(као оно у XVIII веку пре Христа код Аврама)! Шта је то? Еволуција

божанства, развој људске свести на њеном путу према Богу – у сваком
случају развој?

Према светом Јовану Кронштатском љубав према Богу и ближњем,

без жртвовања не постоји. Свети Григорије Богослов, шеснаест векова
раније, већ је говорио ово исто: љубав подразумева, не само давање и

примање, већ и способност жртвовања. Да бисмо, међутим, избегли замку
саможртвовања из разлога самокажњавања (pars pro toto у психосоматским
болестима), или зато што смо на жртву принуђени, или што се жртвујемо

из гордости (уместо да жртвујемо гордост – Достојевски!) – једино је
љубав та моћна сила која вером и надом у Христа нашу жртву чини

здравом. Још су старозаветни пророци Осија и Језекиљ говорили, слутећи
долазак Месије у свет, пресудне Христове речи у Матејевом Јеванђељу
(прича о “Милостивом Самарјанину”). Отуд, једина исправна жртва, од

времена Исуса Христа, јесте милосрдна жртва, милосрђе. Оно нам изгледа
данас теже и напорије него било која друга неделатна, погрешна и болесна

жртва коју непрестано, и невољно чинимо, и као појединци и као народ,
јер више не умемо да волимо. Када нисмо вољени и не волимо, природно

је (у смислу нехришћанске природности) да смо себични, да смо биоло-
шки заокупљени собом, (како је запазио још Владимир Дворниковић у
“Карактерологији Југословена”) да је принцип задовољства јачи од

принципа реалности, да смо материјалисти и атеисти. Како поново заволе-
ти и само онда сазнати шта значи добровољна жртва? Повратком хришћа-

нским Оцима, али с пуним знањем и искуственим сазнањем шта се све
значајно одиграло у току две хиљаде година хришћанске цивилизације и
културе, при томе не прескакати ни Маркса, ни Ничеа, ни Фројда, али их

изнутра хришћанским преумљењем за собом оставити.

Similer Documents