Download Vidovdanska Etika Milos Djuric PDF

TitleVidovdanska Etika Milos Djuric
File Size508.3 KB
Total Pages27
Table of Contents
                            Naslovna
Vidovdanska Etika
Poslednja
                        
Document Text Contents
Page 2


 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Пријатељима 
 

Гаври Милошевићу и Владимиру Черини

Page 13

12 
 

     Изразивши,  дакле,  у  класичном  изразу  идеална  осећања,  идеалне  тежње  народне,  имала  је 
народна  песма  ту  високу  част  да  буде  мајка  и  најлепшим  потоњим  еманацијама  југославенске 
душе.  Као  и  грчке  народне  јуначке  песме,  они  кругови  прича  ο  тројанским  бојевима,  тебанско 
коло традиција ο  судбинама потомства Кадмова,  па Хомерови епи, —  као  те песме што су биле 
чесма  најбољих  уметничких  концепција  грчких,  извор  у  коме  су  налазили  врелих  естетских 
инспирација  скулптор  Фидија  и  сликар  Полигнот,  и  велики  лиричар  Пиндар,  и  славна  тријада 
трагедије:  Есхил,  Софокло,  Еврипид,  ‐  тако  је  и народна наша песма  била  она  никад неисцрпна 
руда из  које  се извадило много  злато  уметности наше,  апотелестичке и практичне,  и биће,  и  за 
потоње  уметничке  пасове,  још  моћан  корен  из  којега  ће  се,  као Venus Anadyomene  из  дубина, 
извити многи естетски изрази наше душе.  За народном су  се песмом заносили наши сликари, и 
велики  песници  хероји  као  Његош,  Л.  Костић,  И.  Мажуранић.  У  духу  наше  народне  женске  и 
севдалијске лирике певали су лиричари Ђоре Држић, Бранко Радичевић,  Јован Илијћ, као што су 
дражима  народне  лирске  поезије  опчињени  били  велики  лиричари  као  Goethe,  Heine,  Bürger, 
Burns и други. Као оне свете животињице што купе из липина цвета сокове медљане па их у слатки 
мед прерађују, тако су и они купили најлепше пасаже, бирали најживље драматске елементе, нај‐
класичније детаље лирске, купили то из народних песама, тих богатих липика медовитих, па отуда 
градили самостална дела. Народ један живи највише у својим делима уметничким,  јер те објаве 
духа људскога преживљују  све остале,  не  умирући  с народом и временом у коме поникоше,  па 
трају и онда кад се живот осталих угаси. Све пролази: краљевине и царевине теку као секунди; као 
вејавица  у  зими  што  витла  беле  пахуљице  једну  за  другом,  тако  ветар  времена  разноси  куле, 
дворове,  градове;  као  одећа  овештају  и  најдубљи  филозофијски  системи  и  најтоплије  религије 
охладне као занос; и народа нестаје као сна. Трајна је само национална уметност једнога народа. 
Α ње  не може  бити  ако  нема  националног живота. Ми  је  имамо и можемо  је  стварати  јер  смо 
имали  свој  националан  живот.  И  она  овековечује.  Стари  песници  и  данас  имају  естетских 
конзумената,  и  дела њина  чине  интегрални део  идеалне  културе  свевременске.  Она  се  за  неко 
доба забораве, нестају под кором времена да се касније опет у новој снази јаве и новим сјајем да 
засветле као река Алфеј, што под море зађе и тече да се као Аретуза опет на дивоту белог дана 
помоли. Тако је, да се вратимо на предмет, и с гусларским песмама. Као из каквога централнога 
врела, разливале су се гусларске лепоте у многобројне потоке, у богате скале поетских жанрова; 
из тога ће врела црпсти окрепу за духовну стваралачку снагу и непрегледне армије сјутрашњих и 
најдаљих  иза  нас  поета  у  звуковима,  и  речима,  и шарама,  и мраморима.  Тако,  и  у  садашњости 
наши  најбољи  уметници  свих  родова  надахњују  се  најскупљом  и  најблагодетнијом  нашом 
националном  успоменом  која  се  зове  Видовдан,  Косово.  Оно  је  инспирисало  многе 
предкумановске лепоте, оне крепке, класичне, као алем драге строфе Г. Милана Ракића у циклу 
На  Косову, и  многе  дивне  мелиористичке  беседе  Г.  Николе  Велимировића.  Милим  духом  те 
неувелке  руже  запојен  је  и  освојен  Г.  Иван  Мештровић.  Као  Фидија  што  је  из  она  три  стиха 
Хомерова 
 

ή, και κυανέησιν έπ' όφρύσι νεϋσε Κρονίων 
άμβρόσιαι δ' άραχαϊταιέπερρώσαντο άνακτος 
κρατός άπ' ά^ανάτοιο∙ μέγαν δ" έλέλιξεν 

                                                                      Ολυμπον. 
 

 
Кад тο рече боже Кроновићу, 
намигну јој мрким обрвама, 
просу му се коса амбросијска 
владаоцу са бесмртне главе,

Page 14

13 
 

сав се Олимп големи потресе. 

                                              (Лаза Костић). 
 
истесао онај големи кип, оно бујно достојанство панхеленскога дива у храму у Олимпији, тако је и 
Мештровић,  из  оних  различних  комада,  оних  разасутих  фрагмената  видовданске  епопеје, 
магијском снагом укаменио за Видовдански Храм радовања и боловања наших богова и божица 
земаљских, у камену опевао дивоту наших вечних вредности, и белим лепотама наших намера и 
жеља, руменим чарима наших врелих завета и снова и студени мрамор запленио. 

     И, да сведемо све, завршимо ово разматрање овом истином : док су све наше књижевности пре 
19. века биле локалне и конфесионалне, копије страних: тако, средњовековна је рефлекс црквено‐
византијске,  дубровачка  и  далматинска  зрцало  талијанске,  босанска  и  славонска  копије 
католичких, и док нису имале позитивнога утицаја на стварање и развитак нове, дотле је народна 
поезија, поникавши самосвојно из самога народа као што ниче „хљеб из земље", и одржавајући се 
у  сфери  истинске  лепоте,  у  регијонима  народнога  духа  и  живота,  једина  утицала  на  развиће  и 
своје  и  на  родно  и  њена  је  уметничка  улога  у  нашој  књижевности  једна  од  најлепших,  њено 
посланство  у  народном  животу  једно  од  најблагословенијих.  Певана  и  за  оне  који  стоје  на 
највишим врховима  културе,  а  на њих  се  пењу  само поједини  аристократи духа,  само поједини 
коленовићи ума, и певана и за оне који стоје на подножју њеном где живе најшире масе, народна 
је песма везала најинтезивнијим и најекстензивнијим социјалним симпатијама све класе народне, 
и  елиту  и  пук,  и,  с  те  стране,  она  је,  поред  Његошева  Горског  Вијенца,  наша  највећа  поетска 
уметност коју смо до сада дали, у поетској нашој градини најгранатија и вечно зелена бора вита, 
под којом ће боравити уморни борци и витези југословенски, одмарати се и крепити да им се на 
свежој, зеленој души бора не набере, и лепо одморени и окрепљени, спремати се за даље лепе 
борбе. У њој су уживали наша оци и мајке наше; у лепотама њиним уживали смо и уживамо ми, и 
уживаће генерације што ће за нама доћи. И оно што им дуг живот осигурава, то је што им је народ 
најосновније дао од својега живота, најприсније тонове своје душе у њих унио, обелоданио своје 
мисли и свој дух објавио. А дух не умире, он живи вечито.

Page 26

25 
 

свега, поред свих пурпура њихових бескрајних чежња, чека, као руку Дамјанову крило материно, 
вечни мир и покој у крилу Свемајке Земље. 

     С  друге  стране  проматрано,  решава  се  то  питање мелиористички. Поглед  на  живот  и  смрт, 
конкретисан  мајком  Југовића,  то  је  поглед  мелиористички.  Мелиоризам,  то  је  оно  чиме  се 
карактерише  фундаментална,  примарна  тежња  филозофије  живота  у  народној  нашој  песми. 
Живот, то је рад, то је цветање, то је сунцовање: не живети само да се живи, него живот сматрати 
као  средство  за неку вишу сврху; животну енергију  треба  са  смислом утрошити;  па онда,  кад  се 
примакне време полажења у оне крајеве где асфодели цвату, растанак са земним животом нећe 
бити  везан  за  осећање болова,  јер нећe  бити  сличан  јаловом  свршетку  смокве  која  се  сече што 
плода  не  доноси,  него  ће  благо  нестајати  у  пријатном  горењу  као  сунце  кад  за  гору  запада  у 
преливању сјајних боја; као животворно сунце, што је преко дана облагородило мирисаво цвеће, 
равна  поља,  високе  горе,  сребропене  реке,  широка  мора,  божанствене  зракове,  недокучива 
безмерја.  Мајка  Југовића  умире  земним  животом  да,  с  Југом  Богданом  и  синовима,  у  ставу 
Богородице  вечито  престолује  у  души  народној,  и,  као  принцип  снаге  и  живота,  као  принцип 
морала,  да  буде  побуда,  мотор  прегнућа,  да  буде  врело  за  духовну  окрепу,  и  калем  за 
оплемењивање и појачавање слабих душа. 

     Филозофија Косова  ‐  то  је филозофија феникс‐птице, филозофија Голготе, подигнута од опште 
вредности до народне специфичне. Даље, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, 
пунолетна;  исто  толико  национална  колико  човечанска;  етнолошка,  али  са  свим  потребним 
условима, са етикетом да залази у свечовечанску, да једном новом, свежом бојом обогати палету 
светске душе.  Јер,  народно наше искуство показује од  колике  је  вредности мучеништво и бол  у 
моделисању нашег националног живота, а то је такве ноте да може бити врлина и у дизању линије 
свеживота,  врлина  у  стилизовању  светске,  екуменске  душе,  снага  у  економији  духовања  свега 
културнога света.

Similer Documents