Download veljko petrovic_salasar PDF

Titleveljko petrovic_salasar
File Size70.7 KB
Total Pages15
Document Text Contents
Page 2

Mekom i uskom putanjom prelazi Tuna i ve izdaleka vidi visoku
Vabijanovu figuru u malenom vinogradu ispred salaša. Pipnu džep na
prsima, poziv je tu, i smesta zaboravi i prirodu i Boga koji useve
blagosilja.
Vabijan, gologlav, zasukanih rukava od košulje, raskop ana prsluka,
s gužvom like oko pasa, vezivao je lozu za ta ke, ardaklije za letve
dignute u vidu svodova duž cele srednje staze vinograda. Radio je polako,
dostojanstveno prikrivaju i stara ko babranje. On je primetio Tunu im je
ovaj izašao iz šumarka. Poznao bi ga po onom neselja kom, trgova kom
hodu, kako gazi petama i razdaleko, razroko razbacuje vrhove od cipela. A
ve otvoreno plava uniforma s belim "šujtašima" i crvena ka keta odavale
su pandura. No Vabijan nije zastao ni jedan trenutak. Ni unu e koje mu je
pritr alo da javi Tunin dolazak nije ga izvelo iz takta. Tek kada je Tuna
stigao do vinograda i viknuo: - ,,'Valjen Isus, ba a-Vabijane!" - on se
ispravi, zakrili dlanom o i, zagleda se da kao bolje vidi ko ga to
pozdravlja, pa, tobože iznena eno, odgovori:
- ...I Marija, ba a Tuna! 'Ajde, 'ajde, pri i bliže, sad u i ja,
samo da još ovu lozicu privežem.
Tuna ozbiljno obrisa o nogavicu svoj oznojeni dlan, pa se
ceremonijalno rukovaše. Oni su obojica znali o emu je re , ali niti je
Tuna što rekao niti je Vabijan što odao, ni okom ni pokretom.
Koje dobro donosi meni ak ovamo ovako slavnu varme ašku gospodu?
Imam s vama, ba a-Vabijane, dosta glavnih ri i! - ozbiljno e Tuna,
a Vabijan ga obgrli i povede.
- E, kad je tako, a mi aj'mo unutra! Prošavši okop, gde su se
slobodno jurcala
ždrebad i telad s uzdignutim repovima, i ušavši u dvorište, Vabijan
zapovedni ki viknu:
- Stipane, pridrž'-der Kusu, ba ' Tuna je doš'o, a ti, Mando,
dones'-der vina, šunjke i sira i kiseli' paprika! - U stvari, izlišno je
bilo i to, jer im je eljad primetila izdaleka Tunu, pripremila je sve
kao obi no, i sad ve stajala sva u pristojnom odstojanju, gotovo s
respektom, i pobožno pratila o ima dvojicu staraca a uglas prizivala
Isusa i Mariju. Va a Tuna se zadovoljno smešio i otpozdravljao sve
sinove, i snahe i unu e po njihovim imenima.
Vabijan je uveo svoga gosta u gornju ku u, s terasom, i sa dve
goleme sobe, koje su se otvarale samo kad gosti nai u. Na terasi su
dreždale dve rasušene, pletene fotelje i isti takav, odljusnut, okrugao
sto na jednoj nesigurnoj nozi. Kad njih dvojica nai oše, po terasi se
rastr aše piju i mali, žuti pili i, a kvo ka, kao kakva namrštena i
nepoverljiva guvernanta, sko i na sto vežbaju i krilima kao da e nekome
u o i poleteti. U grdnoj soburini, "sali", s belim i prašnim podom od
amovine, udarala je zaptivena studen pustih odaja. Jedan krevet, sasvim
gra anski, garnitura od zelenog ripsa, sto, ogledalo, etažer, sve
politirano, samo je u jednom uglu stajala presa za grož e, a o klinu do
zavese visili su kajasi. Na zidu mati božja sa sedam ma eva u vidljivom
srcu, na spava em sto u opet mati božja od porcelana kao u nekoj
kapelici, a na stolu lanjska, isušena, šarena uskršnja jaja i belo
jagnješce od vate, s crvenom crkvenom zastavicom od papira me u prednjim
nožicama.
Tek što oni sedoše a zazveckaše aše i tanjiri. Najmla a snaha,
Manda, unosila je na poslužavniku veliku bukliju mutnog, belog vina,
podebelo narezane šunke, sira, luka, paprike i zelenih patlidžana u
sir etu.

Page 7

Vože sa uvaj... ono jest'... - zamuca Vabijan uz opštu veselost i
pomodri od uzbu enja. Zatim župan uhvati vladinovca poslanika ispod ruke
i nastavi raspoloženo:
Uoiz 1e ueggeg, I ezt. Sg61e, ttez atizapt. se 1ure-1a! Oie1 arreŠ
s!e S1aB1e!
Pre no što su seli za sto koji je bio postavljen za dvadeset i
dvojicu, im su pojedini potražili svoja imena, župan opet, "šarmantno
nestašan", zamoli "velikog beležnika" da svoje mesto ustupi Vabijanu,
kako bi sedeo do njega. Vabijan je zbunjeno nazirao neku novu po ast, a
kad ga je župan zagrlio i posadio kraj sebe na sredinu stola, on se
rastopio od sre e. im su arhimandrit i opat, na elu širokoga stola,
blagoslovili nemo trpezu i prekrstili se, stolice škripnuše, a šestoro
plavih pandura ulegoše. Jedan je donosio pivo u vitkim, oznojenim ašama,
na srebrnom poslužavniku, dvojica dve žute kokoši na belim servijetama, a
ostali su delili aše. Župan mignu, i jedan s kokoškom po e kod
arhimandrita, a drugi kod ba a-Vabijana.
Arhimandrit je itao peštanske novine u kojima se redovno i opširno
referiše o dvorskim i aristokratskim ru kovima i o svim novinama u
"etikeciji". On se nije zbunio, ali je radoznalo pri ekao da vidi
Vabijana na delu. Uopšte, svi se zagledaše u njega. Niko ga nije zažalio.
Velika gospoda vole takve šale, a ona manja su mislila na sebe i uživala
što e neko pre njih turiti prst u vrelu vodu. Vabijana nije pomela ova
opšta pažnja, niti je on primetio napeti smeh na ustima velikaša. Njega
je samo za udila ta žuta kokoš na servijeti koju mu je pandur podneo s
evnuškom, hladnom uslužnoš u. Zašto bar na tepsiji ne unose tu prokletu,
kuvanu kokoš? Pa odsudno š epa viljušku i nož i po e energi no da
testeriše batak s posrebrenim krajem. U isti mah prasnu kikot,
nemilosrdan, neodoljivi kikot koji je tresao ak i popa Blažu, s
bogougodnim trbuhom kao na ve s kvasnim testom. Vabijan tek tada oseti da
je kokoš presna. Ubrisa rukavom znoj sa ela i uspravi laktove na stolu s
dignutim nožem i viljuškom kao vojnik pri kapitulaciji, pa se po e i sam
smejati:
- E, da se kaže, gospocka uncutarija! E, baš ste pravi avo,
prisvitli!
Župan, kome je monokl ispao u nastupu smejanja, obgrli starog
salašara, pa mu, kao detetu, uze obe ruke i, razoružavši ih, turi mu u
desnicu lopaticu od sedefa na srebrnoj dršci i zahvati iz otvorenog
kokošjeg trbuha ajvara.
- Ne srdi se, ba a-Vabijane, to se tako jede. Namaži na kruv, pa
jedi. To je dobro. To je osobito dobro za stare ljude. Tvoja baba bude
ve eras vesela!
Manji ljudi su se tek sada smejali, pošto im je odlaknulo, a ve i
su sopštavali da to nisu kokoši, ve štajerski kopunovi i da se u Be u
"servira" tako u poslednje vreme. Vabijanu se baš nije dopadao ajvar, ali
ga je jeo, ne zato što je shvatio njegovo zna enje nego jer nije znao šta
drugo da radi, a, naposletku, ni njemu nije bilo krivo da zasmejava
društvo. I to je neka prisnost i neka slava. Pr io je pomalo nos, što je
izazivalo smeh, a kad, ohrabren uspehom, diže praznu ašu piva, sam župan
mu nasu belog bada onjskog vina:
- Ne pivo, na to se pije samo belo vino!
- Možem ja i to! - veli Vabijan uz opšte veselje i odobravanje. Svi
se kucnuše s njim.
I tako je išlo i sa ostalim "gangovima". "Fogaš" (veliki zubati
smu iz Blatnog jezera) hteo je da se e popreko, toplu, "natrvenu" pitu s

Similer Documents