Download Genocid u Jugoslaviji - Smilja Avramov PDF

TitleGenocid u Jugoslaviji - Smilja Avramov
File Size2.0 MB
Total Pages56
Document Text Contents
Page 1

Genocid u Jugoslaviji 

 
 

1                                               www.krajinaforce.com 
 

Genocid u Jugoslaviji 1941‐1945, 1991...  
Smilja Avramov.
Prof dr Smilja Avramov, svetski stručnjak za međunarodno pravo, koja je ceo svoj radni
vek posvetila utemeljenju principa istine i pravde, nedavno je objavila studiju „Genocid u
Jugoslaviji 1941-1945“ u kojoj nam otkriva jedan svet u kome smo živeli, a koji nismo
poznavali.



Skrivanje istine ‐ zločin protiv čovečnosti 

Sve do objavljivanja kapitalnog dela Arons (Mark Aarons) i Loftusa (John
Loftus), i delimične deklasifikacije arhivske građe iz Drugog svetskog rata,
razlozi za prećutkivanje genocida nad Srbima traženi su isključivo u ideološkom
opredeljenju SFRJ

U svetskoj literaturi dvadeseti vek nazvan je vekom „megasmrti“. Među mnoštvom
oblika masovnih umorstava u dvadesetom veku, centralno mesto pripalo je genocidu.
Samo u Drugom svetskom ratu, od 55 miliona ljudskih života stradalih u direktnoj borbi,
ili od bombardovanja, epidemije i gladi, 10 miliona bile su žrtve genocida: Jevreji,
Jermeni, Romi, Rusi, Ukrajinci i oko milion Srba.

Kada je 1951. stupila na snagu Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida,
malo pažnje posvećeno je naučnoj obradi ovog fenomena. U sklopu hladnoratovske
strategije zapada protiv istoka, razrađena je strategija „zaborava i prevazilaženja
prošlosti“ kao njen sastavni deo. Ideja je potekla od pape Pija DžII, koji je u pomirenju
katoličkih zemalja, pobednika i poraženih, pre svega Nemačke i Francuske, video moćnu
branu protiv komunizma i istočnog bloka. Uz aktivnu ulogu Vatikana postignut je
konsenzus zapadnih zemalja, i otvoren proces preoblikovanja istaknutih nacista, okorelih
ratnih zločinaca, u „borce za demokratiju“, u nove krstaške ratnike u obračunu sa
Istokom.

Preživeli logoraši i potomci žrtava genocida nad Jevrejima podigli su glas protesta;
doživeli su „strategiju zaborava“ kao najtežu uvredu. „Ćutanje je zločin protiv
čovečnosti“ uzviknula je Sara Berkovic.

Protesti Jevreja širom sveta urodili su plodom. Posle skromnih dela krajem pedesetih,
koja su se bavila tehničkom stranom ubijanja, bez ulaženja u suštinu problema,
postepeno se širio krug analitičara koji su svestrano, iz različitih uglova proučavali
genocid. Odlučujuću ulogu u tome imala su dela Teodora Adorna i Hane Arent. Ova dva
filozofa postavila su genocid u odnosu na strukturu i logiku modernog života. Odbacili su
razmatranje genocida kao neki bizarni događaj, ili usputnu grešku u modernoj istoriji.
Umesto toga postavili su genocid kao deo istorije, čije je višedimenzionalno proučavanje
neophodno da bismo shvatili u kojoj vrsti društva živimo. Kao rezultat tih nastojanja, u
poslednje četiri decenije prošlog veka, objavljeno je nekoliko hiljada knjiga, formirani su
brojni instituti koji se i danas bave genocidom.

Page 2

Genocid u Jugoslaviji 

 
 

2                                               www.krajinaforce.com 
 

Proučavanje je u tom periodu svedeno gotovo isključivo na stradanje Jevreja u Nemačkoj
i satelitskim državama Trećeg rajha. Genocid je postao ključni elemenat jevrejskog
kolektivnog identiteta, i osnov na kome počiva država Izrael. Genocid nad Srbima,
izvršen tokom Drugog svetskog rata u ND Hrvatskoj, koji po metodama umorstava i
motivima spada u red najmonstruoznijih događaja u novijoj istoriji, izbrisan je iz svetske
istorije.

Sve do objavljivanja kapitalnog dela Arons (Mark Aarons) i Loftusa (John Loftus), i
delimične deklasifikacije arhivske građe iz Drugog svetskog rata, razlozi za prećutkivanje
genocida nad Srbima traženi su isključivo u ideološkom opredeljenju SFRJ. Loftus, koji je
za vreme i posle rata, u svojstvu našao na listi ratnih zločinaca koju su sačinile
Ujedinjene nacije. Visoki funkcioner u vladi Velike Britanije, koji je radio na problematici
ratnih zločina i imao pristup tajnim dokumentima NATO, otkrio je nedavno prave motive.
Prema njegovim rečima: „Britanska obaveštajna služba održavala je pre rata tesne veze
sa ustaškom podzemnom terorističkom mrežom, čak i posle ubistva jugoslovenskog
kralja Aleksandra u Marseju 1934... koristila je Pavelića, uprkos njegovoj reputaciji
teroriste i ubice... bila je to hipokrizija najneobuzdanije vrste“, zaključuju pisci.

Bilo je pokušaja osporavanja genocida počinjenog i nad Jevrejima. Održani su u tom cilju
čak i naučni skupovi. Pokrenuti su posebni časopisi i objavljene mnogobrojne knjige.
Artur Buc (Arthur R. Butz) osporava istrebljenje Jevreja u Nemačkoj; po njemu, oni su
samo „izgnani“ iz Evrope. Logori su, istina, postojali u ovoj zemlji, ali to su bili „radni
logori“, „izvor radne snage tako potrebne nemačkoj ekonomiji“. Kao rezultat ratnih
uslova u njima je, po Bucu, umrlo između 350.000 i 400.000 ljudi raznih nacionalnosti,
od čega je sasvim „neznatan“ broj otpadao na Jevreje. Gasne komore su za njega
„izmišljotina“, ili čista fikcija. Postojali su krematorijumi, ali su služili za spaljivanje tela
ljudi koji su umirali. Upotrebljavan je povremeno insekticid, kao što je na primer „Zyklon
B“, ali samo za „dezinfekciju“, jer su usled ratnih prilika harale epidemije. I za Forisona
(Robert Faurisson) upotreba gasa bila je preventivne prirode; po njemu i po Štajnu
(Honjard F. Stein) holokaust je samo „grupna fantazija“, pa je otuda potrebna istorijska
revizija događaja iz Drugog svetskog rata.

Page 28

Genocid u Jugoslaviji 

 
 

28                                               www.krajinaforce.com 
 

Sabirni logori formirani su širom NDH, s kraćim ili dužim vremenskim trajanjem.
Postojali su u Donjem Miholjcu, Dubici, Kostajnici, Virovitici, Bjelovaru, Slavonskoj
Požegi, Zemunu, Vinkovcima itd. Kao sabirna mesta služile su i škole, pravoslavne crkve
i sinagoge. Neretko tu su vršena mučenja i masovna ubistva. Posebni logori za taoce
formirani su u Rumi, Osijeku, Brodu na Savi.

Prvi koncentracioni logor formiran je 29. aprila 1941. u Koprivnici, u prostorijama fabrike
hemijskih proizvoda „Danica“, a prvi zatočenici bili su Srbi i Jevreji iz Pakraca, Grubišnog
Polja i Križevaca. Prvi zapovjednik logora bi je Martin Nemec, a nasledio ga je Nikola
Herman. Direktive za organizaciju logora i postupanje sa zatočenicima primali su od
Eugena Kvaternika, Mije Babića i Mije Bzika. Kroz logor je prošlo 5.000 zatočenika.

Logor je rasformiran februara, a zatvorenici, koji nisu do tada poubijani, premešteni su u
druge logore. Ravnateljstvo za javni red i sigurnost uputilo je raspis 8. jula 1941. svim
župskim redarstvenim ravnateljstvima da „grčko-istočnjake i Židove ne šalju u Danicu
nego u Gospić“.
U zgradi bivše kaznione formiran je maja 1941. logor u Gospiću, a osnovao ga je Jozo
Rukavina. U naređenju ustaškog redarstva iz Zagreba od 19. jula 1941. precizirano je da
se „postepeno svakog dana počne sa upućivanjem u koncentracioni logor Gospić Srba,
financijalno i intelektualno jačih u grupama od 20 do 30 ljudi“. Iz svih krajeva stizali su
transporti u Gospić, koji su raspoređivani u samom mestu, ili u logoru Jadovno,
smeštenom u jednoj kraškoj uvali u blizini jednog ponora. Kapaciteti logora iznosila su
3.500 zatvorenika, ali su zatvorenici sukcesivno ubijani i bacani u jame na Velebitu
(Grigin brijeg, Šaranova jama itd.). Naređenje ustaškog redarstva u Zagrebu izvršavano
je disciplinovano i bez pogovora. „Upućuju Vam se dole navedeni Židovi i Srbi-
komunisti“, glasi dopis ustaškog redarstva iz Banja Luke od 24. jula, upućen na ruke
ravnatelja logora. A njegov tajnik Antun Vrebac će istim hladnim birokratskim stilom
potvrditi prijem Srba i Židova, sprovedenih po ustaši LJubomiru Ćorku.

Isti postupak, isti stil i jezik o prijemu Srba i Jevreja iz mnogih mesta Slavonije! Veliki
župan iz Dubrovnika suočio se, međutim, sa problemima, pa je od podmaršala Lakse
tražio dodatna uputstva. Izvestio ga je 5. avgusta da je po nalogu „Ustaškog
povjereništva za Bosnu i Hercegovinu gospodina Francetića... uhićeno 235 lica
pravoslavnih. Od tog, do sad upućeno u logorište Gospić 145 lica, a ostalo je još uhićeno
80. Među uhićenim licima bilo je 80 posto žena i djece, a tako isto i među onim koji su
ostali. Moralo se je iseljavati i žene i djeca, jer su starješine bile uhićene, a za njih se ko
nije imao starati. Molim nalog šta da radim sa ostalim uhićenim licima.“ Lek je ubrzo
pronađen, svi su poubijani po kratkom postupku.

Page 29

Genocid u Jugoslaviji 

 
 

29                                               www.krajinaforce.com 
 

Pakao monstruozne NDH 
Logor na ostrvu Pagu bio je smešten u uvalama Slanom i Metajni. Prvi
zatvorenici, Srbi i Jevreji, stigli su juna 1941. i bili su smešteni na otvorenom
prostoru ograđenom žicom. Žrtve su ubijane i bacane u jamu ili u more. U
potresnom izveštaju lekarske ekipe konstatuje se da su žrtve prethodno
stravično mučene

Logor „Jadovno“ dobio je ime po istoimenom srpskom selu, a formiran je krajem juna
1941, pošto su poubijani svi stanovnici ovog sela. Zatočenici ovog logora ubijani su
tupim predmetima, i to tako da najpre formiraju živi lanac čvrsto povezan ispred ponora,
pa kad prva žrtva u lancu bude gurnuta u ponor, ona redom povuče i sve ostale. U
Jugoslovenskoj enciklopediji navodi se da je u „Jadovnu“ ubijeno 35.000 Srba i Jevreja.
Naknadna istraživanja upućuju na daleko veći broj.

Početkom jula 1941. formiran je sabirni logor i u Capragu, u nekadašnjem vojnom
magazinu, a bio je namenjen prvenstveno za srpske pravoslavne sveštenike i njihove
porodice. Logor je zatvoren septembra iste godine. Avgusta 1941. formiran je u Sisku
„prolazni logor za izbjeglice“, sa odeljenjem za decu, koje je funkcionisalo sve do
početka 1945. Upravnik logora bio je Ivan Stier, a kasnije Martin Brkić. O stanju logora u
Sisku najrečitije govori izveštaj Zapovjedništva oružničke pukovnije iz Siska od 26. jula
1943. u kome piše: „U oba logora nema vode za piće, nema ni posuda za primanje jela“.
U logoru su primenjivane drakonske kazne. Sastojale su se u stajanju na jednom uskom
prostoru „žicom ograđenom i to po nekoliko sati, na suncu ili kiši, bez jela i pića i
vješanja o drvo. Postojao je jedan naročito određeni drveni stub, ukopan u zemlju, za
koji su vezivali osuđenike, tako da nisu mogli nogama dodirivati zemlju. Tako bi
kažnjenik visio do iznemoglosti“. Kroz ovaj logor prošlo je 7.000 dece. Samo u prve dve
godine umrlo je 1.600. Poslednji logoraši, njih oko 45, ubijeni su 4. i 5. maja 1944,
neposredno pred oslobođenjem ovog grada.

Logor „Kerestinec“, 25 km daleko od Zagreba, formiran je maja 1941, a prva grupa
zatočenika stigla je istog meseca, sastavljena pretežno od istaknutih komunista. Pokušaj
njihovog oslobođenja, u noći između 13. i 14. jula, završio se neuspehom, nakon čega je
logor rasformiran.

Žrtve bacane u jamu ili u more
Logor na ostrvu Pagu nalazio se pod komandom Ivana Devčića zvanog Pivac, a bio je
smešten u uvalama Slanom i Metajni. Prvi zatvorenici, Srbi i Jevreji, stigli su juna 1941. i
bili su smešteni na otvorenom prostoru ograđenom žicom. Tek naknadno sagrađene su
barake. Žrtve su i ovde ubijane tupim predmetima i bacane u jamu na lokalitetu
Fornače, ili u more, na sličan način kao u Jadovnu. Logor je likvidiran 20. avgusta 1941,
pre no što je ostrvo predato Italijanima. Sanitarna sekcija V korpusa italijanske armije
izvršila je vađenje leševa iz plitkih jama i njihovu kremaciju, kako bi se izbegla
epidemija, uz prethodno odavanje pošte mrtvima. U potresnom izveštaju lekarske ekipe
konstatuje se da su žrtva prethodno stravično mučene. Izvršena je ekshumacija 791
osobe, od čega 407 muškaraca, 293 žene i 91 deteta od 5 do 15 godina. Leševi iz dubljih
jama nisu vađeni, kao ni oni bačeni u more.

Page 55

Genocid u Jugoslaviji 

 
 

55                                               www.krajinaforce.com 
 

Masovno bežanje u Srbiju 
Komesarijat za izbeglice u Beogradu registrovao je do aprila 1942. nešto više
od 70.000 izbeglica sa Kosova i Metohije. Taj broj je, međutim, daleko veći.
Komesarijat je registrovao nezbrinute izbeglice, a ne i one koji su se sami
snašli kod rođaka



Drugi metod sprovođenja genocidne politike bilo je prinudno iseljavanje srpskog i
crnogorskog življa. Iseljavanje je imalo dvostruku pozadinu. S jedne strane bilo je
posledica kolonizacije Albanije od strane Italije, a sa druge politika kvislinške vlade da se
obezbedi „etnički čisto Kosovo“.

Musolinijev plan ekonomske reforme Albanije otpočeo je 1940, kolonizacijom priobalnog
pojasa Albanije i potiskivanjem domorodačkog stanovništva ka severu. Na desetine
hiljada italijanskih tehničara, farmera, učitelja itd. preseljeno je sa porodicama u
Albaniju. O tome postoje precizni podaci. Iza italijanskih trupa, koje su izvršile invaziju
Kosova i Metohije, krenula je bez plana i evidencije reka albanske sirotinje, ali i
pripadnika srednjih slojeva.

Krajem 1941. otpočela je organizovana kolonizacija Kosova i Metohije i Makedonije.
Nakon pada Musolinija Italijani su vraćeni u Italiju, ali su građani Albanije ostali na
Kosovu i Metohiji i u Makedoniji. Tačan broj kolonista do danas nije utvrđen, budući da
na Kosovu i Metohiji nije vođena uredna evidencija, a osim toga legalne arhive su
namerno spaljene, kako se ne bi mogao utvrditi identitet došljaka. Sudeći po italijanskim
dokumentima, u kojima se to pitanje samo uzgred pominje, pouzdano se može tvrditi da
se taj broj kreće između 150 i 200 hiljada u prve dve godine rata.

Pravi termin za iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova je proterivanje, a ono je
otpočelo aprila 1941. Na udaru su se našli najpre oni koji su stekli domicil na Kosovu

Page 56

Genocid u Jugoslaviji 

 
 

56                                               www.krajinaforce.com 
 

posle 1918. godine. U našoj literaturi uvrežena je pojmovna i terminološka konfuzija u
pogledu reči „došljak“. U jednoj ustavnoj, parlamentarnoj zemlji, u kojoj je bila
zagarantovana sloboda kretanja, ne može se govoriti o „došljacima“ ma gde se oni našli,
osim ako su u pitanju stranci. Ovo naročito važi za Kosovo, odakle su Srbi progonjeni
unazad tri veka. Oni se mogu tretirati samo kao povratnici, a ne kao došljaci.

Komesarijat za izbeglice u Beogradu registrovao je do aprila 1942. nešto više od 70
hiljada izbeglica sa Kosova i Metohije. Taj broj je, međutim, daleko veći. Komesarijat je
registrovao nezbrinute izbeglice, a ne i one koji su se sami snašli preko rođaka i
prijatelja. Osim toga, na hiljade proteranih Srba i Crnogoraca krenulo je ka Crnoj Gori.

Italijanske vlasti pokušale su da spreče iseljavanje, strahujući od otpora stanovništva, ali
i zbog ekonomskih razloga, kako bi se omogućila normalna proizvodnja agrarnih
proizvoda. Međutim, u tome su samo delimično uspevali. Nakon kapitulacije Italije, pred
novim naletom terora, Srbi i Crnogorci pokušali su da bekstvom u Srbiju spasu živote.
Poslednji organizovani transport krenuo je iz Uroševca 5. i 6. avgusta 1944, sa oko 75
porodica iz tog grada i okoline.

Postojala je neskrivena namera da se istrebi srpski narod. Sait Bakali-Jakupi to je
izvanredno opisao. Šiptari, kaže on, „neće nikakvu saradnju sa Slovenima, niti hoće da ih
vide ovde. Kada čuju da se njima dogodi neko zlo - bili oni četnici ili partizani - mnogo se
raduju. NJihov je cilj da se Vlah oštećuje, a da Turčin ostane slobodan na ovoj zemlji.
Koliko imaju duše i samilosti, oni bi istrebili sve Slovene koji se nalaze na Kosovu i
Dukađinu, ne ostavljajući ni jednog jedinog za zakletvu... Iz razgovora koje sam imao
sada ili ranije, shvatio sam da ovako misle skoro svi.“





Smilja Avramov – Glas Javnosti mart.2008

Kraj



Za jos dokumenata posjetite www.krajinaforce.com

Similer Documents