Download depresija PDF

Titledepresija
File Size793.0 KB
Total Pages62
Document Text Contents
Page 1

Depresija korica v1

Page 31

NACIONALNI VODIČ DOBRE KLINIČKE PRAKSE ZA DIjAGNOSTIKOVANjE I LEČENjE DEPRESIjE

29

Hepatotoksičnost Nefazodon
Pratiti funkciju jetre, promena terapije, konsultacija hepa-
tologa

Insomnija SSRI, SNRI, bupropion
Edukacija o higijeni spavanja, primena AD ujutro, uključiti
hipnotik i/ili BZD i/ili melatonin

Mučnina, povraćanje SSRI, SNRI, bupropion Primena nakon obroka i/ili u podeljenim dozama

Osteopenija SSRI
Denzitometrija, konsultacija s reumatologom, fizička akti-
vacija, primena kalcijuma, vitamina D, bifosfonata

Sedacija
TCA, trazodon, nefazo-
don, mirtazapin

Primena AD pred spavanje, uključiti modafinil* i/ili metil-
fenidat

Serotoninski sindrom MAOI
URGENTNI TRETMAN U jEDINICI INTENZIVNE
NEGE, isključenje AD

Dobijanje u težini
SSRI, mirtazapin, TCA,
MAOI

Dijeta, fizička aktivnost, promena antidepresiva (npr.
bupropion)

Izvor: Paunovic i sar., 2004 (dopunjeno).

5.5. izostaNak povoljNog odgovora Na terapijU

Prema Anantu (Ananth, 1998) teraporezistencija se definiše kao „izostanak odgovora na sekvenci-
jalnu primenu dva antidepresiva iz različitih grupa koji su primenjeni u adekvatnoj dozi i adekvatnom
vremenskom periodu“. Ova definicija implicira postojanje precizne dijagnoze, primene adekvatne doze
antidepresiva, adekvatno trajanje primene antidepresiva, kao i dobru komplijansu pacijenta. Izostanak
povoljnog odgovora na terapiju je veoma značajan problem u lečenju depresivnih pacijenata. Procenjuje
se da između 25 i 30% depresivnih pacijenata nakon primene prvog AD ne postigne zadovoljavajući
oporavak. Pored toga, oko 10–20% bolesnika ne toleriše inicijalnu AD terapiju (Thase i Rush, 1997).
Drugim rečima, kod svega 20–40% pacijenata s depresijom se, nakon primene prvog AD tretmana,
može očekivati remisija u smislu odsustva depresivnih simptoma. I kada se postigne remisija na nivou
simptoma, potreban je nastavak lečenja da bi došlo do oporavka na planu socijalnog i profesionalnog
funkcionisanja (Sackeim, 2001). Kod izostanka povoljnog odgovora na primenu AD razmatra se niz
faktora povezanih sa teraporezistencijom. To su: faktori povezani s terapijom, ispravno identifikovanje
oblika depresije, izbor leka, i komorbiditet.

Faktori povezani s terapijom: doze AD, trajanje terapije i komplijansa. Adekvatne doze AD nave-
dene su u Tabeli 3. Optimalno trajanje lečenja varira u okviru pojedinih populacija pacijenata, a general-
ni stav je da lečenje treba da traje najmanje četiri nedelje.

ispravno identifikovanje tipa depresije i izbora leka

Poznato je da pojedini oblici depresija bolje nego drugi reaguju na primenu psihofarmaka različitih
klasa. Već je ranije napomenuto da, na primer, atipične depresije reaguju bolje na primenu RIMA i SSRI
nego na TCA, kao i da psihotične depresije ne reaguju povoljno na monoterapiju AD, a da se zadovolja-
vajuće stope oporavka postižu primenom kombinacije AD i antipsihotika ili primenom EKT.

komorbiditet

Izostanak povoljnog odgovora na terapiju može biti povezan s prisustvom raznih poremećaja (neafektivni
psihijatrijski poremećaji, poremećaji ličnosti, telesne bolesti), što je detaljno razmotreno kasnije u tekstu.

postupci kod izostanka povoljnog terapijskog odgovora

Racionalan postupak kod izostanka povoljnog odgovora na anidepresive prikazan je u tabeli 12.

Page 32

NACIONALNI VODIČ DOBRE KLINIČKE PRAKSE ZA DIjAGNOSTIKOVANjE I LEČENjE DEPRESIjE

30

1. Skrining pacijenata upotrebom skala samoprocene; ponavljanje nedeljnih/mesečnih monitoringa.

2. Rana identifikacija i odgovor na kliničke znake upozorenja teraporezistentnosti depresije (TRD): prethodni
izostanak odgovora na antidepresivnu monoterapiju primenjenu u adekvatnoj dozi i dužini trajanja; višestru-
ke prethodne epizode depresije u anamnezi; porodična istorija poremećaja raspoloženja; prethodna zloupo-
treba alkohola ili psihoaktivnih supstanci; rapidne promene raspoloženja; značajna anksioznost; suicidalna
ideacija, postupci ili planovi; jasno i otvoreno odbijanje da započne terapiju ili nastavi već započet tretman.

3. Sprovesti detaljnu medicinsku i laboratorijsku evaluaciju.

4. Pre započinjanja tretmana edukovati pacijenta i preporučiti definisane metode samopomoći.

5. Kombinovati psihoterapiju zasnovanu na dokazima s psihofarmacima i obezbediti da pacijent uzima ade-
kvatnu dozu lekova tokom potrebnog vremenskog perioda.

6. Napraviti inicijalnu selekciju psihofarmaka:

a. Započeti terapiju antidepresivom koji je već pokazao efikasnost, ako je recidiv primarno posledica
prekida terapije.

b. Ako su prethodni, neuspeli pokušaji lečenja bili s antidepresivima iz klase SSRI, razmisliti o
SNRI, TCA i MAOI kao „prvoj liniji terapije“ za TRD.

c. Kombinovati izabran(e) antidepresiv(e) s atipičnim antipsihoticima (kvetiapin ili aripiprazol).

d. Kombinovanti dva antidepresiva iz različitih klasa, koje ranije nisu bile korišćene.

7. Kod TRD, sprovesti rutinsku augmentaciju:

a. Litijum, tireoidni hormoni (T3, T4) ili oba.

b. Omega-3, vitamin D, metilfolat.

8. Započeti s programom fizičkih aktivnosti i prilagođene ishrane radi povećanja nivoa neurotrofina u mozgu i
sprečavanja pojave metaboličkog sindroma.

9. Savetovati pacijentima da izbegavaju medikamente biljnog porekla i tramadol; da se pre započinjanja
korišćenja bilo kojih novih medikamenata (npr. antihistaminici) dobro i detaljno informišu; da izbegavaju
sugestije s interneta bez prethodne konsultacije s lekarom.

10. Sprečiti stigmatizaciju pacijenata i naglasiti značaj samopomoći radi povećanja komplijanse.

11. Uputiti pacijenta na konsultaciju ako ne dođe do uspostavljanja remisije nakon dva dodatna terapijska pokušaja.

12. Inicirati farmakogenetičko testiranje kod pacijenata kod kojih ponovljeno ne dolazi do terapijskog odgovo-
ra na adekvatno visoke doze medikamenata; kod pacijenata koji ne mogu da tolerišu i vrlo umerene doze
lekova, s idejom personalizovanja responsivnosti na različite terapijske opcije.

13. Uputiti pacijenta na konsultaciju i/ili neuromodulaciju ako nema terapijskog odgovora nakon primene više
dodatnih terapija:

a. elektrokonvulzivna terapija

b. repetativna transkranijalna magnetska stimulacija

c. stimulacija nervus vagusa.

14. Razmotriti istraživačke strategije, ako i dalje nema poboljšanja:

a. duboka moždana stimulacija

b. infuzija ketamina ili neke druge strategije glutamatske modulacije

c. antiglukokortikoidna terapija.

Uspostaviti neograničenu terapiju održavanja s tretmanom koji je doveo do uspostavljanja remisije.

Izvor: Greden FG, Riba BM, McInnis GM, 2011.

Similer Documents